Akad je krenuo u smeru istoka, održavajući dobar tempo uprkos ranoj i nesnosnoj vrućini sunca. Tobi je ostao da vrti palčevima i izgledao je postiđeno, kao da je poslat u Koventri, premda ga je Akad uveravao da to nije bila nikakva kazna za njegovu neiskrenost u vezi sa obredom. Pred nama je bio sat laganog jahanja dok nismo stigli do niza krvavo-crvenih brežuljaka i velike kamenite doline ispunjene blokovima kamenja, škriljca i kristala, reklo bi se. Ulaz u dolinu bio je širok, ispresecan paralelnim linijama stenovitih klisura, gde su, prema Akadovim rečima, gazele silazile noću u potrazi za rosom. Ovo je bio ulaz u mračnu oblast okamenjene šume koja se prostirala sve do obale mora. Čitava pozornica je bila prekrivena fosilima različitih veličina i oblika, ogromnim stablima, teškim na tone, bez grana, oborenim i pretvorenim u kamen. Jahanje kroz ovu pustoš, sa njenim mrtvim petrolitima i čvrstim oblicima vegetacije, bilo je poput simboličnog putovanja, a Akad nije rekao ni reč dok nas je trezveno vodio, zaobilazeći izvaljena stabla. Neka od njih imala su prečnik od gotovo jednog metra, dok su u dužinu merila između deset i petnaest metara! Većina stabala je pripadala vrstama drveta koje više nisu poznate u Egiptu, ali su se povremeno nazirale i okamenjene palme, isklesane vetrom i vremenom u kamenu čvrstinu. Vrućina je ovde bila nesnosna, a izgled ovog mesta, tako divljeg i napuštenog, ispunjavao je osećajem tuge i melanholije.

Sa kakvim smo povicima olakšanja dočekali pojavu galeba dok je radoznalo lebdeo iznad nas, donoseći izvesnost da smo se konačno približili moru! A sa kakvim smo divljim oduševljenjem čuli prodorni huk talasa koji su nas čekali, dok su plaže ležale omamljene, uronjene u biserno-plavu nesvest izazvanu užarenim podnevnim suncem. Poput aveti, skinuli smo se goli i bez razmišljanja skočili u prskajuće talase, koji su nas brzo odvukli prema pučini, daleko od linije prelamanja na obali. Podvodna struja je šišteći disala, grabeći nas za gležnjeve, ali svi smo bili iskusni u održavanju razumne distance od obale i tako smo se šegačili i plivali u zaglušujućoj grmljavini vode. Nemoguće je opisati osećaj divljeg ushićenja koji nas je u tom trenutku obuzeo – možda je to bila mladost i dobro raspoloženje, a možda i nešto više. Možda je to bilo ono što je Akad tvrdio i tada, a i kasnije, da smo prošli kroz neku vrstu inicijacije u novo područje razumevanja. Ali toliko toga još je ostalo da se objasni, i videlo se da se Akad u mislima priprema kako da načne tu temu. Grozio se pompeznosti. .

Na kraju, iscrpljeni od mora i bez daha, prekriveni solju i preplanuli poput duvana, dozvolili smo talasima da nas izbace na obalu. Ali ovde se pojavio još jedan mali problem – pesak je bio previše vreo da bismo gazili bosi, a nije bilo nimalo hlada duž same linije mora. Štaviše, bilo je jasno da ćemo morati da se borimo za svoj ručak sa velikim zlatnim osama koje su već nanjušile miris voća i vina. Bilo kako bilo, okamenjena šuma se prostirala gotovo do same obale mora, a jedno ili dva retka kamena stabla koja su još uvek stajala uspravno obećavala su jezerca hlada, koja smo odmah prihvatili. Ovde je bilo prijatno sveže, jer je lagani vetrić pirkao niz dine. Raspakovali smo svoje namirnice i iznenada shvatili koliko smo gladni. Halapljivo smo navalili na sendviče sa hladnom guščetinom i ćuretinom. Žedno smo pili vino i ledenu vodu iz termos boca. Konačno, siti i ispunjeni osećajem fizičkog blagostanja, naslonili smo se na hladna kamena stabla i spremno saslušali Akada. Bio je to čudan prizor, ova šuma mračnih okamenjenih stabala, gaj ukočenih fosila. S vremena na vreme, čulo bi se lagano pucketanje dok bi neki krhki deo kamene grane pod vrelinom pukao i pao na tlo. Naslonjeni na mrtvi kamen, slušali smo Akada, koji je sada sa izrazom posebne intenzivnosti, držeći ivice svog ogrtača i izgledajući pomalo poput velike bogomoljke, započeo svoju propoved. Bila je to naša prva detaljna uvodna lekcija u gnostički kanon.

Kako da sažmem ono što nam je rekao, zaista ne znam. S moje strane, čitav taj dugi govor je prošao kroz moju svest poput svilene duge raznih boja. To je bilo izlaganje istovremeno aluzivno poetsko, a i činjenično, ali isprepleteno uverljivom koherentnošću i formalno, intelektualno, potpuno neprobojno. Mislim da nikada nisam slušao ništa sa tako pažljivom usredsređenošću kao što sam slušao tu prvu Akadovu propoved u okamenjenoj šumi. Pretpostavljam da je to bilo zato što sam znao da će objasniti stvari koje su mi do tada bile neobjašnjive. Najvažnije od svega, pružiće neko objašnjenje vizije izazvane drogom koju smo svi iskusili. Zato sam zatvorio oči i slušao taj tihi, zavodljivi glas kako izlaže grandiozne obrise gnostičke doktrine.