Ove reči, koje je Džojs stavio na levu marginu rukopisa, prvobitno su služile kao naslov za Treću knjigu. Može se primetiti da su prva dva poglavlja napisana kao celina, iako je Džojs od početka predvideo četiri straže za Šona, paralelne sa četiri Budine straže. Imajući u vidu kontinuitet naracije i bliskost ove verzije konačnoj strukturi, nije delovalo da je neophodno da se popune praznine ostavljene u oskudno razrađenom središnjem delu III.2, gde su Đonov-Šonov bogato teksturirani monolog i Izina manje bogata ali karakteristična replika samo nagovešteni od strane Džojsa. Sa druge strane, dve značajne praznine nastale izostavljanjem basne o „Mravcu i Skakavcu“ u III.1 i interludijuma sa „Dejvom Plesačem“ u III.2 zahtevaju našu pažnju.

(David Hejmen: Džojs, Džejms / Prva verzija Fineganovog bdenja)

Treća knjiga je izrasla iz klice-teksta koji je Džojs prvobitno nameravao da ubaci u Prvu knjigu: „Isporuka pisma.“ Taj tekst počinje rečima: „i prikladno tome, zbrka njegove kompozicije bila je primereno zaokružena cik-cakerijom tokom njegove isporuke“. Nastavak opisuje poštara Šona („Johanesa Epistoloforusa“), „Lukalizodskog pismonošu“, službenika u zelenom prsluku koji je poznat po tome da je obilazio obe strane ulice dok je izvršavao svoju važnu dužnost, čoveka koji je „viđen, žaljen i poštovan“. Njegov najvažniji zadatak, koji se konačno ispunjava u Četvrtoj knjizi, jeste da isporuči „žensku molbu“, pismo koje su zajednički napisali ALP („devojka, žena i majka“) i Šem („Jakobus Peronosac“), Kralju, sa ciljem iskupljenja HCE-a - ali kako to obično biva, to pismo se pretvorilo u dokazni materijal za podizanje optužnice protiv Ervikera.

Džojs je imao velikih teškoća tokom pisanja epizode „Šon Poštar“ i čitave Treće knjige Fineganovog bdenja, na kojoj je počeo da radi poprilično rano: već 1924. godine bio je uveliko u poslu. U pismima piše:

17. april 1924. (za Harijet Viver): „Teškoće sa Šonovom epizodom su neverovatne, ali ako uspem u tome, nadam se da ću ja (a i knjiga) dobiti novi polet.“

24. april 1924. (za Lili Bolaš): „Hteo sam da vam pišem pre nekoliko dana, ali sam imao prilično ozbiljan nervni slom od preopterećenosti...“

25. april 1924. (za Silviju Bič): „Radim samo tri sata dnevno. Završio sam drugu verziju (ne i konačnu) prvog dela Šona Poštara. Kada bude prepisana, svratiću da vas njome maltretiram za dan-dva. Drugi deo (mnogo teži) se još uvek ne usuđujem ni da pokušam. Možda će poluzavršenost prvog dela da mi pomogne.“

7. maj 1924. (za Harijet Viver): „Dr Borš mi predlaže operaciju krajem maja... Ovaj hotel je vavilon jezika, većina konobara ne govori ni francuski, ni engleski, ni nemački. Svi su vikinzi. Operacija, školarina mog sina... izuzetno težak odlomak koji pokušavam da napišem i besmislenost odlaska ako nemamo gde da se vratimo drže me ovde... Još uvek radim na Šonu... Šonov deo je dug, dug kao noć kroz koju putuje. Sad je na pola puta. Nadam se da će završiti svoje putovanje... Pozvali su me da držim predavanja na Sorboni, ali odbio sam... na ovim geografskim širinama kao i u jednom delu zagrobnog sveta vatra je večna.“

13. maj 1924. (za Harijet Viver): „Bojim se da nisam pokazao mnogo interesovanja za [drugo francusko izdanje Uliksa] niti za bilo šta drugo poslednjih dana osim što sam razbijao glavu oko Šema i Šona u mom ukletom zatvoru... Tačka... Veoma sam iscrpljen, pred operacionim stolom i napola obnevideo od tame, buke, troškova i nesigurnosti u kojoj pokušavam da radim... Pokušaću da završim prvu polovinu Šona pre sledećeg velikog događaja — koji god to bio.“

24. maj 1924. (za Harijet Viver): „Vreme je postalo veoma toplo pre nekoliko dana... Izašao sam, kupio još jedan kofer, spakovao i odložio sve svoje knjige, prikupio rukopise uključujući Šona (30 strana moje velike sveske, veličine foolscap) koje nisam mogao ponovo da prepišem, napravio paket i telefonirao gospođici Bič koja je došla i brzo ih odnela, tako da u mojoj sobi ima isto toliko književnosti kao i u vašoj kancelariji. Trebalo je još malo da nastavim sa pisanjem, ali devet meseci rada je bilo sasvim dovoljno za mene. Primetio sam kako mi se vid, sposobnost koncentracije sve više pogoršavaju, ali sam znao da ću, ako knjige ili čak rukopisi ostanu ovde, ipak nastaviti. Zato sam stao. Otud ovo nalivpero koje sam kupio kada sam prestao da pišem. Žao mi je što nisam mogao da se suočim sa prepisivanjem Šona, koji je opis poštara koji se kreće unazad kroz noć i događaje već ispričane. Napisano je u formi via crucis¹ sa 14 stanica, ali je u stvari to samo bure koje se kotrlja niz reku Lifi. Da bih napisao knjigu poput ove, trebalo bi da imam svoj kabinet, gde bih mogao brzo da dohvatim knjige i beleške. U suprotnom, to je nemoguće.“

¹ Via crucis — „put krsta" koji se sastoji od 14 stanica, koje simbolizuju duhovno i fizičko stradanje Hrista od osude do sahrane. U ovom kontekstu, Šon prolazi kroz sopstveni put iskušenja, u obliku narativno i simbolički označenih tačaka — stanica — koje predstavljaju introspektivne, parodijske i jezičke etape njegovog putovanja. Ove „stanice“ se dodatno prepliću sa konceptom noćnih straža (watches of the night), tradicionalno podeljenih na četiri dela, što je još jedna od Džojsovih paralela.

↩