Ali sve je to došlo mnogo posle onog suncem obasjanog puto-vanja ispod mostova Liona rekom koja je hvatala zamah, suzivši se i započinjući svoj strmoglavi spust kroz krečnjački kraj takve opširne raznolikosti da nije bilo ni trenutka a da nešto novo nije privlačilo i plenilo našu pažnju - nisu to bili samo rumeni, prepečeni gradići sa svojim zamkovima i bedemima koji su uzbuđivali čoveka. Oni su predstavljali samo znake interpunkcije u nekoj uzvišenoj pesmi - recimo u Pindarovoj odi. Bila je to svest da napuštamo sever i stižemo na Mediteran; sočni dudovi od kojih je nastala širom sveta čuvena lionska svila uskoro su ustupili mesto asketskijoj dekoraciji maslina, koje su treperile i srebrnkasto se presijavale na mistralu koji nas je sledio niz reku; vetar takve iskonske snage da ako bismo otvorili usta odmah bi nam bila puna vetra. Prelazili smo sa kuhinje zasnovane na pavlaci i buteru ka škrtijoj, oskudnijoj, baziranoj na maslinovom ulju i drugim plodovima atinskog drveta. Kretali smo se ka moru - plava tela kupača u zalivu, plavi talasi koji udaraju male zalive i calenques Kasisa. Prelazili smo sa likera na sveprisutni južnjački aniset.
Jedno za drugim, Rona nam je poklanjala svoja istorijska nalazišta i pijane gradiće, šćućurene između vinograda, okupane bezbrižnošću dremljivih dana i sananih tišina koje je remetilo samo ono cak-cak orezivača loze - sveto obrezivanje kojim se završavaju elegična leta Provanse. A imena su pobuđivala maštu i ono malo informacija koje smo imali - međusobno smo skrpili fragmente znanja zasnovanog na starim turističkim vodičima. Dabome, Vjen je dolazio posle napuštenog Mornasa čije je ime odjekivalo tugom drevnih ratova i opustošenih imanja; pa tek Vjen sa svojom smešnom mamuzom - ali ni traga od klasičnog sjaja zabeleženog u istorijskim knjigama. Mora da je to bio Bornmut antičkog sveta - diplomate su tu dolazile kad bi se penzionisale; najpoznatiji među njima je bio Pontije Pilat koji se tu spokojno povukao nakon što je napustio Srednji istok sa svim njegovim teškim i burnim problemima i tupavim agitatorima. Nazdravismo smo mu čašom crnog vina. Reka je proticala kroz mnoge ustave i brane, svaka sa svojim budnim čuvarom u svojoj zastakljenoj kabini koji su uzimali naše podatke pre nego što bi podigli branu i puštali nas na sledeći nivo, da bismo opet ubrzali ka jugu.
Dok je Vjen nestajao iza jedne od širokih rečnih krivina, Hilari pogleda za njim i zamišljeno reče: 'Tu su templari i zvanično zbrisani.' Govorio je kao da je taj događaj bio od izuzetnog značaja, ali ja u to doba nisam znao bog zna šta o templarima - samo šture detalje o drevnom skandalu za koji je kriv francuski kralj, a sprovela zakarabuljena čudovišta inkvizicije. Hilari je stajao tamo zureći u vodu, izgubljen u mislima. U međuvremenu, Kostanca se probudila i uspela da očara starog Felibra, avinjonskog pesnika; zadivljen njenom lepotom i oduševljen njenim znanjem francuskog, počeo je da nam recituje, sa licem naboranim kao fina, mekana maramica. Bio je to prvi put da sam čuo govorni provansalski - izgledalo je kao da se mahovina skupila između svakog sloga. Njegovo blago pevušenje podsećalo je na galski; odjeknuo je meandrima velike reke, sa neočekivanim malim pritokama i sporadičnim misterioznim ostrvcima sa rogozom i žalosnim vrbama koja su izbijala iz magličasto plave i loza zelene daljine. Povremeno bi mršavi čovek, sličan vuku, na pramcu provežbavao tremolo ili puštao serije nota koje su parale nebo, osvrćući se oko sebe posle svakog takvog paroksizma kao da očekuje divljenje. Prošlo je nešto vremena pre nego što smo shvatili da smo u društvu maestra - alkoholičara, ljubitelja pastisa. Pa šta? Bio je u sjajnoj formi.
U jedan sat naše korpe za jelo su razmotane na palubi, a dva francuska putnika su nam se sa zadovoljstvom pridružila; Hilari je pokupovao potrepštine u gradu pre našeg odlaska, sa veštinom koja je poticala iz iskustva. Nikada delikatesi francuske kuhinje nisu imali takav ukus, ni tada a ni posle, zaliveni jednostavnom sunčevom svetlošću odličnog vina. Nikada taze hleb nije bio takvog ukusa. Znači, to je Provansa! Nebo bez oblačka, sa visokim platanima pegave kore koja se presijavala kao pastrmke u potoku - ogledali su se u glatkoj zelenoj struji. Zatim žalosne vrbe, poput velikih glumaca karakternih uloga, zamršene u svom lišću, a kasnije, kako smo odmicali, brana za branom, ka Valensi, miris prašine, orlovih noktiju, ladoleža. Objekti su zauzimali svoj prostor, svaki za sebe; jedan mali magarac - jedini magarac u čitavom svemiru, suština svih magaraca - kaskao je stazicom sa punim košarama, podižući gusti oblak prašine. U Turonu, naš pesnik je opleo po istoriji vina - dok su na suprotnoj obali kao dragulji blistali vinogradi iz kojih su potekle stare sorte vina kao što su: Kote Roti, St. Jozef i druga. Neka smo probali, kucnuvši se, pa se vratili na palubu dobro raspoloženi, spremni da ako treba i učestvujemo u operi čije je odlomke naš saputnik još uvek pevao. Sunce je upeklo kao žeravica. Kapetanova žena je raširila suncobran - mistral nam je dozvolio da malo predahnemo - i prihvatila se pletenja. Velikim zavojima Rone plovili smo brzinom od skoro dvadeset čvorova, kao što sam mogao da procenim po struji koja je ostajala iza nas. U Kondrijeu nam je jedan zgureni starčić sa kapom pomorskog kapetana mahao papirnom zastavicom, očigledno prepoznavši nekog od nas. Mi smo svi odmahivali.
Te večeri, dok je sumrak polako padao, stigosmo do Valense - izgleda da naš kapetan nije voleo požurivanje, a u Turnonu smo izgubili mnogo vremena. Izašli smo ošamućeni na obalu, potpuno iscrpljeni od sunca i vina i našli trošni konak u jednom hotelčiću - Valensa je predstavljala razočaranje, uprkos asocijacijama na Napoleona i vratili smo se u konačište vrlo brzo, jer nas je kapetan obavestio da će se putovanje nastaviti sutradan ranom zorom.