I tako, sa tim rošelskim izlaskom Siledžije Akre, bliži se kraju poslednji stadijum opsadnih stanja oko naše arhicitadele kojeg bismo voleli da se prisetimo, ako bi nam samo stari Nestor Aleksis namignuo reč, kao što je Bar-le-Dik i Cuga-na-Pragu i Bengen-na-Zemu.

Mada sva je prilika da je on ostavio još mnogijeh vrata osim Oksmansvolda o čemu svedoče njegove zasvođene humke, raštrkani oblačići koji nečujno pasu uz brdo i dole niz dolinu i po eolitostrotonu, po Houtu ili Kuloku ili čak po Eniskeriju, ne baš preterano pravolinearna teorija evolucije ljudskog društva i kameni testament svih mrtvih nekima od živih. Oliverovi jaganjci mi ih zovemo, skitnice od stenja, i oni će se sakupiti u njega, njihovog pastira i paladina, kao nimbuščići u kumuluščinu, u tom danu kada, kaogod munjeviti kopljanik Azava Arturonosni (neki Fin, neki Finegan!), se on prene iz zemnog sna, sa prkositom perjanicom na šlemu, u njegovoj dolini trnovih ružica iz Vozdizanja travnatog čoveka O, (izgubljene vođe žive! heroji se vraćaju!) i kada se preko brda i dolina Vulverulverlorda (zaštiti nas!) njegov moćni rog zaori, orland, zagrmi.

Jer u tim danima njegov Deus će upitati za Alprohoma i zovnuti ga: Alprohome! A on će odgovoriti: Evome. Ni miga ni treptaja. Animadiabolum, mene credidisti mortuum? Tajac je zavladao tvojim faustovskim dvoranama, O Trojgo, kada su se tvoje zelene šume osušile ali razlešće se zvuci mnoštva sreće kada noćno uvo zazvoni i kada naš patrijarh Konstantinopolja navuče pulover preko svojih čizama.

Liverpul? Ma kako da ne! Njegov mozak je hladan paprikaš, njegovo krzno je skvašeno, njegovo srce drema, njegov krvotok mili, njegov dah je samo dašak, njegovi ekstremiteti su ekstremni dakle: Fengles, Pambrouk, Čilblejmend i Boldoul. Hamf kunja u svojoj štenari. Reči mu ne znače ništa ništa više nego Retfernimu rominjanje kiše. Koje svi volimo. Kapi. Kada spavamo. Kiše. Ali sačekaj dok se ne naspavamo. Pajki. Tiše.